Seminarski radovi i diplomski radovi

 UVOD

  Nastanak kredita se veže za pojavu privremenog viška proizvoda, a kasnije novca kod jednih i potrebu za proizvodima ili novcem kod drugih, uz obavezu vraćanja. U početku se kredit javlja u naturalnom obliku, kada poverilac ustupa dužniku svoje proizvode kojih je u tom momentu imao više nego što mu je bilo potrebno, a ovaj ih je uzimao uz obavezu da iste proizvode vrati. Naturalni kredit je karakterističan za period naturalne privrede u nestaje njenim prestankom, odnosno pojavom novca. Funkcija novca kao sredstva plaćanja predstavlja osnovu za pojavu kreditnog novca – novca savremene razvijene tržišne privrede.
  Uz niži stepen društvenog razvoja, kredit je po obimu bio manji i imao je privatni karakter – direktan odnos između lica koje je imalo sredstva bez potrebe za angažovanjem za određeno vreme i lica kome su sredstva bila potrebna. Da bi došlo do odnosa, bilo je potrebno da se sretnu. Sa aspekta upotrebe, bio je uglavnom potrošački – za kupovinu potrošnih dobara. Naime, dužnici su imali neredovno i neravnomerno priticanje prihoda, a poverioci su uvođenjem kredita povećavali obim prodaje.
  Raslojavanjem stanovništva javljaju se zelenaški krediti (kamate) zaduživanjem kod trgovaca i drugih bogatijih slojeva, pod teškim uslovima, u nadi da će se popraviti ekonomski položaj. Razvojem društva, nauke i tehnike, masovne proizvodnje, kredit se traži u većem obimu jer postaje značajan faktor razvoja nacionalne privrede. Umesto direktnog kontakta, javljaju se specijalizovane institucije koje prikupljaju sredstva i stavljaju ih na raspolaganje. Tek razvojem kapitalizma kredit se naglo razvio i značajno omogućio nagli uspon kapitalizma.
  Kredit predstavlja realnu ekonomsko-pravnu kategoriju pod kojom se podrazumeva određeni dužničko-poverilački odnos u kojem poverilac ustupa dužniku pravo raspolaganja određenom količinom novca, ili nekim drugim pravom, na izvesno vreme i pod izvesnim uslovima (rok, kamata, pokriće, način vraćanja). Kreditom se privremeno razdvaja pravo vlasništva od prava raspolaganja. Kredit karakterišu i načela povratnosti i poverenja u kreditnim odnosima.
  Sve veća koncentracija novčanog kapitala u bankama, i razvijen sistem bezgotovinskog plaćanja, omogućava bankama da odobravaju kredite i iznad iznosa kod njih koncentrisanih depozitnih sredstava. Tako dolazi do udvostručavanja ili utrostručavanja istih depozitnih sredstava. Zato se ukupni depoziti dele na stvarne i izvedene ili fiktivne, i svi oni čine ukupnu kreditnu snagu ili kreditni potencijal banke.

 1. OBLICI KREDITA KOD KREDITIRANJA PRAVNIH LICA

  1.1. Kratkoročni krediti za obrtna sredstva

  Ovaj oblik bankarskih zajmova odobrava se u principu za povremene zalihe ili za pokriće potraživanja od kupaca. U principu bi trebalo da se radi o povremenim obrtnim sredstvima preduzeća, polazeći od toga da se trajni obrtni kapital kompanija pokriva iz sopstvenog obrtnog kapitala ili iz dugoročnih/srednjoročnih kredita koji se otplaćuju na bazi anuitetnih programa. Na toj osnovi bi kratkoročni krediti dati za povremena obrtna sredstva bili samolikvidirajući, jer bi mogli da budu otplaćeni u momentu kada prestanu da postoje povremene zalihe ili viškovi potraživanja od kupaca.
  Polazeći od gornjeg koncepta, banka kod kratkoročnog kreditiranja obrtnih potreba preduzeća nastoji da ima što precizniju sliku bilansne strukture preduzeća. U tom smislu banke, naročito kod kreditiranja manjih preduzeća, nastoje da izvrše pregled zaliha na licu mesta kao i da provere da li su podaci koji se odnose na potraživanja od kupaca očišćeni od nenaplativih potraživanja. Na toj osnovi banka ima jasnu situaciju u pogledu bilansne strukture preduzeća. Kombinacija ovih elemenata sa generalnim kriterijima u pogledu kreditnih sposobnosti predstavlja dovoljnu analitičku osnovu za odobravanje kratkoročnih kredita za povremene zalihe i obrtna sredstva u celini.
  Međutim, u uslovima savremenih tržišnih struktura, kratkoročni krediti se ne koriste samo za finansiranje povremenih obrtnih sredstava. Pre svega finansijska politika preduzeća raspolaže raznim opcijama u pogledu oblika finansiranja svojih potreba u obrtnoj aktivi. Ako preduzeće koristi defanzivnu strategiju finansiranja, ono čak i povremene tekuće aktive delimično finansira iz sopstvenog kapitala ili eventualno iz dugoročnih zajmova. U tom slučaju, ako dođe do smanjenja povremenih obrtnih aktiva, preduzeće može da privremeni višak sredstava pretvori u kratkoročne vrednosne papire. Ali, u praksi se često primenjuje ofanzivna (agresivna) strategija finansiranja koja se sastoji u tome da se deo trajnih obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih bankarskih kredita. U tom slučaju preduzeća traže nove kratkoročne kredite u momentu kada je istekao rok dotadašnjih kredita. U uslovima povećane konkurencije za plasman bankarskih resursa, banke mogu da prihvate finansiranje i dela trajnih obrtnih sredstava putem kratkoročnih kredita, ukoliko procene da preduzeće ima odgovarajuću kreditnu sposobnost.
  U praksi se često koriste kreditne linije (credit lines), što znači da preduzeća mogu da koriste onaj iznos kredita kod banke koji im je u tom momentu potreban, ali do određenog limita koji je unapred dogovoren i u određenom roku trajanja kreditne linije.

  1.2. Investicioni krediti (term loans)

  Sredstava iz dugoročnih zajmova (term loans) koriste se za finansiranje fiksnih aktiva kao i trajnog obrtnog kapitala. U zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, jake kompanije mogu da biraju između dva oblika finansiranja: institucionalnog finansiranja kod banaka i finansiranja putem emisije vrednosnih papira na otvorenom finansijskom tržištu. To ne važi za manje kompanije, koje nemaju pristup tržištu kapitala, pa su upućene na korišćenje kredita banaka.
  Otplata investicionih kredita vrši se na osnovu anuitetnih programa u kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polugodišnji ili godišnji rokovi. Bitno je da se kreditnim aranžmanom ugovore rokovi plaćanja anuiteta koji su u skladu sa finansijskim mogućnostima dužnika, odnosno sa stvaranjem adekvatnog dohotka koji služi kao osnova za servisiranje dugova. Ukoliko preduzeće može da otplati kredit pre roka dospeća, banka prihvata takvu ponudu, ali samo pod uslovom da se otplata kredita vrši iz profita preduzeća. Naime, postoji mogućnost da preduzeće nastoji da izvrši otplatu kredita pre roka na taj način što na finansijskom tržištu dolazi do novog kredita po povoljnijim uslovima. U tom slučaju banka kod prevremenog vraćanja kredita može da naplati novčane penale.
  Kamatna stopa na investicione kredite zavisi od opšteg nivoa kamatnih stopa na finansijskom tržištu, od stepena kreditne sposobnosti dužnika kao i od iznosa i ročnosti zajma. Visina finansijskog leveridža - odnosa između zaduženja i aktive kompanije - utiče na visinu kamatne stope, jer veći stepen kreditne zaduženosti povlači i povišeni stepen kreditnog rizika. Kod većih investicionih zajmova primenjuju se po pravilu varijabilne kamatne stope koje su vezane za neku izabranu bazičnu kamatnu stopu uz odgovarajući dodatak koji zavisi od individualiziranog rizika koji nosi dotični investicioni kredit.
  Kod ocene kreditne sposobnosti dužnika za dobijanje investicionog kredita u većoj meri se naglašava profitabilnost dužnika za razliku od kratkoročnih zajmova kod kojih se u prvi plan stavlja likvidnost preduzeća. Treba naglasiti da kod davanja investicionih kredita banka postaje u izvesnom smislu partner preduzeća dužnika, odnosno postaje interesno povezana sa dužnikom u dužem vremenskom periodu. Iz tih razloga banka nastoji da sagleda perspektivnu tržišnu i finansijsku poziciju kreditirane kompanije u periodu dok traje otplata investicionih kredita. Sa gledišta banke naročito je bitno da se sagleda kvalitet menadžmenta u kompaniji, kvalitet tehnologije i istraživačko-razvojnih programa, konkurentska pozicija preduzeća, unošenje novih proizvodnih procesa i novih proizvoda, pozicija preduzeća u kontekstu promene potrošačke tražnje itd.
  U pogledu analitičkih postupaka kod razmatranja kreditne sposobnosti kompanija, banke kod investicionog kreditiranja primenjuju projekcije dohotka i projekcije novčanih tokova (cash flows), dok bilans stanja nije toliko bitan sem ukoliko se ne ide na sagledavanje budućih bilansa stanja. Razume se da banke u kreditnim analizama moraju da procene realnost pretpostavki na kojima se zasnivaju projektovani finansijski bilansi, kako bi se dobila što realnija procena perspektivne kreditne sposobnosti preduzeća dužnika.
  Ukoliko neki elementi kreditnog ugovora ne bi bili ispunjeni od strane dužnika, banke na osnovu akceleracione klauzule (acceleration clause) imaju pravo da proglase ukupan zajam dospelim odmah. Pretnja da se primeni akceleraciona klauzula praktično znači za dužnika opasnost da banka pokrene proces bankrotstva, pošto je skoro isključeno da preduzeće iz drugih izvora otplati veliki investicioni kredit koji je dospeo odjednom umesto da bude otplaćivan u dužem vremenu putem sukcesivnih rata.
  Na kraju treba pomenuti da banka može da traži participaciju drugih banaka u investicionom kreditiranju, bilo zbog zakonskog limita koji ograničava visinu kredita odobrenog jednom zajmotražiocu bilo zbog diverzifikacije rizika.

 1.3. Revolving krediti

  Revolving krediti (revolving credits) nastali su iz kratkoročnih linija koje se primenjuju kod kratkoročnih privrednih kredita. Za razliku od njih, revolving krediti su srednjoročnog tipa (intermediate business loans) sa normalnim rokovima trajanja od 1 do 3 godine. Radi se zapravo o tipu kreditnog aranžmana koji se nalazi između kratkoročnih i investicionih kredita. Korišćenje sredstava po osnovu revolving kredita je fleksibilno, što znači da korisnik takvog kredita povlači sredstva u skladu sa dinamikom svojih potreba i otplaćuje prema svojim finansijskim mogućnostima u okviru dogovorenog roka. Kod revolving kredita se ugovorom između banke i kompanije određuje maksimalni iznos zaduženja do kojeg kompanija može da ide. Takođe se ugovara vremenski limit do kada revolving kredit može da bude korišćen.
  Ukoliko revolving kredit sadrži konverzionu klauzulu, može da bude konvertovan u investicioni kredit (tertn loan) koji se otplaćuje na bazi anuitetnog programa. U ovom slučaju korišćenje revolving kredita praktično ima dve faze. U prvoj fazi se koristi revolving kredit, a u drugoj fazi se saldo po ovom kreditu konvertuje u investicioni zajam. Ukoliko ne postoji konverziona klauzula, dužnik, na kraju važenja ovog oblika finansiranja, saldo duga po revolving kreditu isplaćuje po pravilu iz zadržanog profita kompanije.
  Revolving kredit može da traje i nekoliko godina, s tim da se putem ovog oblika finansiraju pretežno delovi obrtne aktive, mada se mogu finansirati i manje kupovine fiksne aktive. Po pravilu se korišćenje revolving kredita vrši uz realno pokriće (asset-based lending), a kao oblici kolaterala pojavljuju se uglavnom zalihe i potraživanja od kupaca. Faktički se radi d kreditu za trajna obrtna sredstva, čime se zamenjuje vlasnički kapital ili investicioni zajam. U momentu kada dođe do likvidacije revolving kredita i ovaj bude isplaćen iz zadržanog profita, akcijski kapital preduzeća pojavljuje se kao izvor finansiranja.
  Postoje neki oblici srednjoročnog bankarskog kreditiranja koji su dovoljno fleksibilni za dužničke kompanije i mogu da budu vezani za finansiranje nekih specifičnih funkcija. Jedan od takvih specijalnih oblika srednjoročnog kredita je MF (note issuance facilitj^. Radi se o srednjoročnim kreditnim linijama u trajanju od 3 do 7 godina. Na osnovu MF aranžmana banka pristaje da kupi kratkoročne komercijalne papire preduzeća dužnika ili da mu stavi na raspolaganje kredit, ukoliko to preduzeće ne može da plasira pomenute papire ispod kamatne stope po kojoj banka prihvata da vrsi ovo finansiranje. To su zapravo standby kreditne linije koje kompanija može da aktivira u slučaju potrebe, u konkretnom slučaju radi podržavanja emisije kratkoročnih komercijalnih papira.
 1.4. Krediti za finansijsko prestrukturiranje

  Ovaj tip bankarskih kredita vezan je za finansiranje kupovine preduzeća (akvizicije). Taj oblik bankarskog finansiranja posebno je značajan kod LBO (leveraged byouts) transakcija. U ovom slučaju investitorska grupa kupuje kompaniju uz visoko korišćenje bankarskih kredita. Banke daju kredite za akvizicije preduzeća bilo kao prioritetne (senior) ili kao subordinirane zajmove. Pošto prioritetni krediti imaju viši rang u naplati, to se na subordinirane kredite naplaćuje viša kamatna stopa nego na prioritetne zajmove.
  Osnovna ideja koja stoji iza LBO operacija jeste da se putem vlasničkog preuzimanja nedovoljno uspešnih kompanija obezbedi njihovo restru-kturiranje u cilju stvaranja veće profitabilnosti u narednom periodu na bazi boljeg menadžmenta, poboljšane poslovne strategije, uvođenja novih tehnologija i proizvoda itd. Pri tome su potrebna znatna finansijska sredstva kako za finansiranje vlasničkih transfera tako i za povećanje ukupnog finansijskog potencijala preuzetih kompanija. U tom smislu ovaj posao za banke može da predstavlja izvor visokih profita, ukoliko se pokaže da je LBO operacija dobro koncipirana i realizovana. Međutim, ove operacije sadrže znatno veće rizike nego što je slučaj kod standardnog investicionog i kratkoročnog kreditiranja preduzeća.

  1.5. Krediti maloj privredi

  Kreditiranje malih i srednjih preduzeća (SME, small & medium enterprises) povećano je u toku poslednje 2-3 decenije. U skoro svim zemljama prihvaćena je ideja da sektor male privrede predstavlja jedan od najvažnijih segmenata za kreiranje novih radnih mesta. Pored toga, mnoga mala i srednja preduzeća deluju u pravcu revitalizacije privredne strukture, naročito ako se bave proizvodnjom na bazi novih tehnoloških rešenja. Stoga i države nastoje da podrže razvoj malih i srednjih preduzeća.
  U Americi funkcioniše specijalan državni program podrske malih i srednjih preduzeća koji se sprovodi preko državne agencije Small Business Association (SBA). Ova agencija garantuje zajmove kvalifikovanim malim i srednjim preduzećima, ukoliko su ove zajmove odobrili kreditori koji su prihvaćeni od strane SBA programa. Za zajmove odobrene na osnovu SBA programa garantuje američka država. SBA zajmovi daju se sa rokovima otplate između 5 i 25 godina i uglavnom nose varijabilne kamatne stope.
  Bitna karakteristika SBA zajmova je da se oni mogu pakovati u pulove s tim da se na toj osnovi emituju SBA obveznice. Prema tome, SBA obveznice imaju pokriće u SBA zajmovima. Rokovi dospeća SBA obveznica iznose 7, 10, 15, 20 i 25 godina i razlikuju se od rokova dospeća SBA zajmova. Otplata SBA zajmova vrši se mesečno putem anuiteta. Korisnici SBA kredita imaju pravo da vrše prevremenu otplatu; u tom slučaju ne podležu plaćanju kaznene kamate. Zapazeno je da se SBA krediti koji su dati za obrtni kapital i imaju rokove maksimalno do 10 godina, često vraćaju pre roka dospeća, za razliku od SBA kredita sa dužim rokovima koji se koriste za finansiranje fiksnog kapitala u preduzećima.

 2. STRUKTURIRANJE KREDITA

  Pod strukturiranjem kredita podrazumeva se sporazumno utvrđivanje uslova pod kojim se zaključuje kreditni ugovor između banke kao kreditora i kompanije kao dužnika. Konkretni uslovi pod kojima je kredit zaključen treba da odražavaju potrebe i interese obe ugovorne strane. U elemente strukturiranja kredita ulaze pre svega ročnost kredita, visina kamatne stope, pokriće, zaštitne klauzule itd.

  2.1. Ročnost kredita

  Generalna shema kredita na bazi ročnosti izgleda ovako:
 kratkoročni krediti   do 1 godine
 srednjeročni krediti  od 1 do 7 godina
 dugoročni krediti   obično preko 10 godina.
  Različite ročne strukture kredita po pravilu se odnose na različite tipove kredita. Tako se kratkoročni krediti, koje koriste kompanije, odnose na finansiranje tekućih potreba u obrtnim sredstvima. Dugoročni krediti odobravaju se za finansiranje fiksnih aktiva ili trajnog obrtnog kapitala. Srednjoročni krediti banaka često se odnose na dugoročno finansiranje kompanija, s tim da se kasnije oblik bankarskog finansiranja može da promeni ili da kompanija dužnik pređe na berzansko finansiranje putem emisije vrednosnih papira.
  Ročnost kredita stipulira se u kreditnom aranžmanu, polazeći od principa da bi ročnost kredita trebalo da se poklapa sa protekom vremena u kojem postoji potreba korišćenja kreditnih oblika finansiranja. Na primer, unutar kategorije jednogodišnjih kratkoročnih kredita, konkretnim kreditnim aranžmanom može se odrediti rok vraćanja kredita od recimo 90 dana, ukoliko je to dovoljno da se završi obrt zaliha, tako da je kompanija u stanju da iz novčanog priliva vrati kredit. Kada se radi o dugoročnim kreditima za finansiranje investicionih projekata u fiksne aktive, rokovi vraćanja kredita treba da budu usklađeni sa formiranjem novčanog toka koji služi kao osnova za vraćanje kredita banci zajedno sa kamatom (tzv. sinking fund).
  Kod kratkoročnih kredita ročnost predviđena kreditnim aranžmanima može da bude samo nominalna ali ne i efektivna. To znači da se kratkoročni kredit može odobriti na primer sa rokom od 3 meseca, ali da se prilikom isteka tog roka izvrši prolongacija kredita. To će biti posebno slučaj ukoliko se kratkoročni krediti koriste umesto dugoročnog kredita za finansiranje trajnih obrtnih sredstava. Ukoliko banka odobri prolongaciju kredita, ona ima pravo da izvrši izmene u kreditnom ugovoru npr. da koriguje kamatnu stopu, ako je došlo do promene kamatnih stopa na finansijskom tržištu ili ako je promenjen kreditni rejting dužnika.
 Ukoliko bankarski kredit ima duži rok dospeća, involviran je veći stepen kreditnog rizika, pri istim ostalim uslovima. Razlog je što se u dužem vremenskom periodu bazični faktori, koji ulaze u ocenu kreditne sposobnosti dužnika, mogu više da promene nego u kraćem vremenskom roku. Iz tih razloga kredit sa dužim rokom vraćanja sadrži nešto višu kamatnu stopu, što predstavlja premiju za povećani kreditni rizik.
  Zajednički interes banke i dužnika je da se dužina otplatnog perioda što realnije proceni. Ukoliko bi rokovi dospeća kredita bili suviše kratki u odnosu na potencijalne mogućnosti stvaranja novčanog toka od strane dužnika, došlo bi do finansijskog naprezanja dužnika, a verovatnoća da kredit ne bude na vreme vraćen bila bi povećana. To isto važi za kratkoročne kredite čiji rokovi treba da budu utvrđeni sa dužinom postojanja potrebe za povremenim obrtnim aktivama.

 2.2. Kamata

  Kamatne stope koje banke primenjuju na kredite odnosno na depozite u osnovi se formiraju na finansijskom tržištu. Nominalna kamatna stopa sadrži dve osnovne komponente: realnu kamatnu stopu i stopu inflacije. Banke prilikom formiranja kamatnih stopa na zajmove uračunavaju i dodatnu maržu koja predstavlja individualizaciju stepena rizika za konkretne dužnike. Ova poslednja komponenta kreditne kamatne stope služi i za formiranje rezervi iz kojih se pokrivaju gubici po zajmovima. Ukoliko je kod konkretnog zajma kreditni rizik veći, mora se zaračunati povećani dodatak u okviru kamatne stope za pokrivanje povećanog rizika. Razume se da banka unapred ne zna koji zajam neće biti vraćen na vreme, jer kad bi znala, ona taj zajam ne bi ni odobrila. Međutim, na bazi zakona velikih brojeva, banka može sa visokim stepenom verovatnoće da unapred sagleda stepen kreditnog rizika (default risk) kod raznih kreditnih plasmana.
  Na prvoklasne dužnike primenjuje se najniža kamatna stopa koja se obično naziva primarnom kamatnom stopom (prime rate). Ona sadrži ponderisanu cenu izvora sredstava, troškove administracije kredita i prihvatljivu stopu profita banke. Na ovu primarnu kamatnu stopu zaračunava se dodatak koji pokriva stepen kreditnog rizika za razne konkretne tražioce kredita.
  Glavna opcija u politici kamatnih stopa banaka sastoji se u izboru između fiksnih i fleksibilnih (varijabilnih) kamatnih stopa. Fiksne kamatne stope predstavljaju tradicionalnu politiku kamatnih stopa banaka koja je ranije bila široko primenjivana. Sada se fiksne kamatne stope uglavnom koriste kod kratkoročnih kredita, dok se kod dugoročnih kredita pretežno koriste fleksibilne kamatne stope. To se može objasniti pre svega većim neizvesnostima u pogledu formiranja stopa inflacije kao i moguće veće varijabilnosti stopa inflacije u vremenskom horizontu. Sem toga, postoji povećana osetljivost kako banaka tako i dužnika na kamatni rizik koji proističe iz promena kamatnih stopa. Najzad, postoji tendencija da banke pomeraju strukturu svojih zajmovnih plasmana u pravcu dugoročnih zajmova koji sadrže povećani kreditni i kamatni rizik. Svi ti razlozi deluju u pravcu sve većeg prihvatanja fleksibilnih (plivajućih) kamatnih stopa. Pri tome banke prihvataju promene kamatnih stopa nastale na finansijskom tržištu.
  Za banke se ovde postavljaju dva pitanja. Prvo pitanje odnosi se na izbor referentne kamatne stope koja služi kao osnova za formiranje individualiziranih kreditnih kamatnih stopa na razne zajmove, imajući u vidu individualizaciju kreditnog rizika. U tom smislu osnovu predstavlja tržišno formirana bazična kamatna stopa, koja se može smatrati polaznom generalnom cenom finansijskih resursa banaka. Najpoznatija takva stopa je LIBOR (London Interbank Offered Rate), ali postoje i druge referentne odnosno bazične kamatne stope, npr. kamatne stope na državne blagajničke zapise.
  Drugo pitanje u vezi sa kamatnom politikom banaka jeste frekvencija ponovnog određivanja kamatnih stopa polazeći od referentne kamatne stope. Naime, promena referentne kamatne stope ima različite efekte na formiranje nivoa fleksibilnih kamatnih stopa po kreditnim aranžmanima u zavisnosti od toga da li se rekalkulacija vrsi npr. mesečno, tromesečno ili polugodišnje. Stabilnost finansijskih odnosa po kreditnim aranžmanima vodila bi u pravcu dužih rokova rekalkulacije kamatnih stopa. Međutim, varijabilitet inflacionih stopa deluju u suprotnom pravcu.

.

.

.

 ZA PUNU VERZIJU RADA NAS MORATE  KONTAKTIRATI    

This e-mail address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it

066/00-64-52