Seminarski radovi i diplomski radovi

UVOD

U redu koji je pred Vama,  pokušaću da Vam približim pojam Evropske monetarne unije i pojam Evra. Naime, nakon Drugog svetskog rata Evropa je bila u traganju za novim poretkom. To je bio veliki izazov. Ključno pitanje je bilo na koji način pomiriti francusko-nemačke odnose i shodno tome stabilizovati evropski mir. Inicijalni impuls procesa integracije je dakle bio političke prirode.

Prvi značajan korak za stvaranje Evropske monetarne unije je bilo uvođenje EMS (Evropskog monetarnog sistema)  13. marta 1979, na osnovu odluke Saveta ministara sa Briselskog samita 1978. EMS se zasnivao na mehanizmu ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod nazivom ERM (Exchange Rate Mechanism).

Monetarna unija je privredni prostor sačinjen od više nacionalnih privreda koje su prihvatile jedinstveno merilo cene. Dakle, monetarna unija je valutno područje u okviru ekonomskog prostora s jedinstvenim tržištem - s jedinstvenim uslovima privređivanja, zaštitom i makroekonomskim ciljevima u kome važi jedna valuta. 

Uvođenje zdrave jedinstvene valute u EU ima blagotvorno dejstvo  na  njenu  privredu.  Sniženi su  transakcioni  troškovi,  pogotovo  u trgovanju novcem. Cene dobara i usluga u celoj EU postaju lako uporedive, čime se podstiče  konkurencija  koja  je  u  interesu  i  proizvođača  i  potrošača. Finansijsko tržište postaje šire i dublje, jer snižavanjem troškova poslovanja nastaju novi poslovi. EU postaje sposobnija da odgovara na spoljne izazove i da se brani od spoljnih šokova. 

Uvođenje zdrave jedinstvene valute u EU ima blagotvorno dejstvo  na  njenu  privredu.  Sniženi su  transakcioni  troškovi,  pogotovo  u trgovanju novcem.

1. Monetarne unije u prošlosti

 Ideja o stvaranju monetarne unije između suverenih država je promovisana u devetnaestom veku, uglavnom u Evropi . Osim antičke Grčke i Starog Rima i njihovih osvojenih teritorija, kao oblike monetarnih unija treba pomenuti i monetarnu uniju Engleske i Škotske (1707), monetarnu unifikaciju Italije (1861), Latinsku monetarnu uniju (nastalu na predlog Belgije, 1865), skandinavski monetarni sistem (1873-1920), monetarnu uniju između Belgije i Luksemburga (1923), kao i monetarnu unifikaciju zapadne i istočne Njemačke u periodu nakon Hladnog rata. 

 Težnja ka monetarnom ujedinjenju postojala je nezavisno od činjenice da su tokom istorije mnoge nacionalne valute bile čvrsto povezane fiksnim deviznim kursom, koji je podrazumevao klasičan zlatni standard.

Prvi značajni koraci valutnog povezivanja evropskih zemalja vezuju se za monetarni sporazum potpisan 1865. godine, poznat pod nazivom Latinska monetarna unija (LMU). Ovaj sporazum okupio je Belgiju, Italiju, Švajcarsku i Francusku. Smisao ovog sporazuma je u standardizovanju količine zalta i srebra sadržane u valutama. Monetarnim aranžmanom stvoreni su uslovi za uspostavljanje bimetalnog sistema i stvaranje osnove za povratak na funkcionisanje zlatnog i srebrnog novca između zemalja članica. Formiranjem Latinske monetarne unije unificirane su osnovne karakteristike zlatnog i srebrnog novca u svim zemljma članicama, koje se odnose na težinu, leguru i dr. Ovom monetarnom sporazumu kasnije se potpuno pridružila i Grčka 1868. godine, mada je formalno postala članica tek 1876. goddine.

Formiranje Latinske monetarne unije ubrzalo je inicijativu za osnivanje Skandinavske monetarne unije. Tokom 1872. godine, Danska, Norveška, i Švedska Potpisale su Skandinavsku Mmonetarnu kovnenciju. 

Tabela br.1

Hronologija monetarnih integracija

Monetarna unija godina

Nemačka 1834-1871

Švajcarska 1848

Austrijsko-Nemačko ujedinjenje 1857

Italija 1861

latinska monetarna unija 1865-1926

Skandinavska monetarna unija 1872/4-1914

     Izvor: F. Capije, Op. cit. p. 81

U prvoj polovini dvadesetog veka u Evropi su registrovane monetarne unije uglavnom uz učešće manjih zemalja koje su se povezivale sa većim susednim državama. Najpoznatija je ekonomska i monetarna unija Belgije i Luksemburga koja je uspostavljena 1922. godine. Koja je bila na snazi više od sedam decenija, sve do uspostavljanja Evropske monetarne unije 1999. godine. Monetarni aranžman između ovih zemalja oderđivo je belgijska novčana jedinica (belgijski frank) predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja u obe zemlje.

U novijoj istoriji bilo je primera dobrovoljnog odricanja od dela monetarne suverenosti potpisivanjem monetarnih saveza . Najčešće je reč o bivšim kolonijama nekadašnjih imperijalnih sila, koje nedostatak kredibiliteta monetarnih vlasti nadmešćuju stupanjem u odgovarajuće monetarne aranžmane. Tako je 1959. godine, uz podršku francuske, formirana Afrička finansijska zajednica zasnovana na francuskom franku, koja obuhvata dva oblika monetarnog povezivanja: Centralno afričku monetarnu uniju i zapadno afričku monetarnu uniju . Po rešenjima ova monetarna unija je najbliža konceptu valutnog odbora. 

1.1. Monetarna unija

Monetarna unija je privredni prostor sačinjen od više nacionalnih privreda koje su prihvatile jedinstveno merilo cene. Dakle, monetarna unija je valutno područje u okviru ekonomskog prostora s jedinstvenim tržištem - s jedinstvenim uslovima privređivanja, zaštitom i makroekonomskim ciljevima u kome važi jedna valuta. 

Osnovu svakog novčanog sistema je novčana jedinica a glavna manifestacija monetarne suverenosti je njeno određivanje odnosno njeno definisanje . Monetarna suverenost može biti ograničena sporazumima koje jedna država zaključi sa drugim državama ili pristupanjem nekoj međunarodnoj organizaciji.

Monetarna unija između dve ili više država postoji ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 

  Ključna odluka monetarne unije je postojanje monetarne istitucije (centralne banke) snabdevene ekskluzivnim pravom emitovanja novca, koji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja. Dalje, vrhovna monetarna vlast mora da ima moć da utiče na visinu kamatne stope i povećanje, odnosno smanjenje kreditne aktivnosti kao i pravo da upravlja deviznim rezervama država članica. U monetarnoj uniji, centralna banka ima monopol nad vođenjem monetarne politike, I ona vodi računa o ukupnoj ponudi novca .

  U svakoj monetarnoj uniji postji jedinstvena valuta ili  ukoliko je u opticaju više valuta valutni kursevi država, koje čine uniju, moraju biti u stalnom fiksnom odnosu, čto ne ne isključuje mogućnost zajedničkog kolebanja prema ostalim valutama. Iako ne podrazumeva nužno zajedničku valutu, stvaranje monetarne unije, po pravilu je praćeno uvođenjem zajedničke valute, Sama činjeniva da je formirana zajednička valuta nosi sa sobom brojne prednosti: a) predstavlja simbol željene dugovečnosti stvorene unije, b) redukuje troškove transakcija izeđu različitih zemalja, c) garant je politike neutralnosti čime se predupređuje eventualni strah manjih zemalja da će valuta njamoćnihe zemlje članice unije imati status jedinstvene valute.

  U monetarnoj uniji može postojati samo jedinstveni devizni kurs, ova činjenica nam ukazuje na postojanje jedinstvene devizne politike. Naime, države koje pristupaju uniji moraju se sporazumeti o nekom obliku koordinacije i uniformisanosti u vošenju ekonomske politike i regulisanju fiskalnih, finansijskih, trgovačkih i drugih pitanja od kojih zavisi i dugovečnost monetarnog aranžmana. 

1.2. Nastanak evropske monetarne unije

Nakon Drugog svetskog rata Evropa je bila u traganju za novim poretkom. To je bio veliki izazov. Ključno pitanje je bilo na koji način pomiriti francusko-nemačke odnose i shodno tome stabilizovati evropski mir. Inicijalni impuls procesa integracije je dakle bio političke prirode. Usledile su razne kako eksterne tako i interne aktivnosti: Maršalov plan, stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik, Evropske ekonomske zajednice, formiranje EFTA. Prvi korak i pokušaj koordinacije monetarne politike bio je 1970. godine (Vernerov izveštaj). 

Ideja o monetarnom ujedinjenju evropskih država javlja se nakon drugog svetskog rata, kao deo šireg ekonomskoh i političkog povezivanja ovih zemalja. Jedan od mogućih polaznih tačaka u razvoju monetarne unije, svakako predstavlja potpisivanje Rimskog ugovora, koji je stupio na snagu 1. januara 1958. godine i kojim je nakon formiranja Evropske zajednice ugalj i čelik (EZUČ), osnovana Evropska ekonomska zajednica (EEZ), i evropska zajednica  za atomsku energiju (EURATOM). U ovom ugovoru nema eksplicitnih odredbi o formiranju monetarne unije.

Ideja prvi put je pomenuta na samitu u Hagu 1969, zatim je zanemarena, da bi '80-ih počele pripreme za uvođenje nove valute.

Prvi značajan korak za stvaranje Evropske monetarne unije je bilo uvođenje EMS (Evropskog monetarnog sistema)  13. marta 1979, na osnovu odluke Saveta ministara sa Briselskog samita 1978. EMS se zasnivao na mehanizmu ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod nazivom ERM (Exchange Rate Mechanism). To je bio sistem fiksiranih deviznih kurseva koji bi se povremeno prilagođavali tržišnim kriterijumima. Uveden je i EKI (ECU - Evropean Currencz Unit) - monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane količine svake od valuta u EMS-u. Pre nego što je 1979. nazvana ECU, monetarna jedinica se zvala UA - Unit of Account i EUA - Evropean Unit of Account.

Ekonomska i monetarna unija koje za svoju osnovu imaju jedinstveno unutrašnje tržište, definisane su sporazumom u Mastrihtu. U opštim odredbama definišu se ciljevi unije, stvaranje ekonomske i monetarne unije na jedinstvenom tržištu, bez unutrašnjih granica i sa jedinstvenom valutom.

Ekonomska i monetarna unija je proces kojim zemlje članice EU usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene valute - EVRA. 

EU se figurativno prikazuje kao konstrukcija ujedinjena pod istim ''krovom'', sa ''tri stuba''. EMU je deo prvog stuba u strukturi EU.

 Evropska monetarna unija  je zasnovana na: 

 Harmonizaciji monetarnih politika zemalja članica i uvođenju jedinstvene valute;

 Zajedničkim monetarnim rezervama;

 Zajedničkoj centralnoj banci;

 

 Jedinstvenoj monetarnoj politici (bez jedinstvene fiskalne i bankarske politike).

Jedinstvenim Evropskim aktom i Sporazumom o Evropskoj uniji stvorena je Ekonomska i Monetarna unija (EMU) i postavljen kamen temeljac za jedinstvenu valutu, Evro.

Monetarna unija EU se od svih ostalih razlikuje po tome što je prva unija u istoriji gdje su se suverene države dobrovoljno dogovorile da izbace iz upotrebe nacinalne valute i uvedu jedinstvenu do tada nepostojeću valutu - Evro.

Zahvaljujući uvođenju jedinstvene valute dolazi do smanjenja transakcionih troškova, Ovo smanjenje je posebno značajno TNK koje je najveći doe svog poslovanja obavlja izvan Evropske monetarne unije. Mada ovi troškovi mogu biti marginalni u odnosu na društveni bruto proizvod, njihovo smanjenje će imati multiplikativne efekte, pošto oni nisu zanemarljivi za mnoge izvozno orijentisane male firme. Posebnoće male i srednje kompanije u širem regionu imati značajne koristi. Povećana ekonomska osnova za evro i eliminisanje transakcionih troškova u vezi sa višestrukim evropskim deviznim kursevima, verovatno će doprineti postepenom rastu korišćenja nove evropske valute kao jedinice obračuna u denominaciji trgovinskih tokova, sa posebnim rastom transakcija između oblasti evra i zemalja u razvoju. 

Evropske monetarna unija zančajno je doprinela objedinjavanju tržišta obveznica denominiranih u evru. Evro je postala druga, po značćaju valuta na finansijskom tržištu posle dolara. Od ukupne vrednosti emitovanih obvezbica u 2000. godini u svetu 80-85% je denominirano u američki dolar (50%) i evro (35%). U emitovanju obveznica opada učešće centralnih državnih vlasti a povećava se udeo lokalnih. Ukupna emisija državnih obveznica iznosla je 620. milijardi evra u 1999. godini, a godinu dana kasnije iznosila je 600 milijadri evra. Zanimljivo je pomenuti i to da je i američka državna agencija za hipotekarno finansiranje stambene izgradnje počela da emituje obveznice izkazane u evru u iznosu od 5 milijardi evra po kvadratu. Istovremeno tržičšte nevladinih obveznica je eksplozivno poraslo. Od stvaranja Evropske monetarne unije Ono je četiri puta uvećano da bi 2000. godine iznosilo 137 milijardi evra. 

Funkcionisanje evropske monetarne unije je bitno uticalo i na delatnost finansijskih posrednika. Naime, povećana je koncentracija među njima jer je olakšano jer je olakšano poređanje cena  i smanjen je trošak valutne konverzije. Stvaranje širih i likvidnih hartija od vrednosti izazivalo je povećanje njihovog emitovanja od strane preduzeća. 

Posmatrano sa aspekta globalnih finansijskih tržišta stvaranje Evropske monetarne unije je dovelo do promena u smislu jačanja finansijskih tržišta njenih zemalja članica. Međutim, s obzirom da je Evropska unija regulišući svoje tržište koristila jedinstvene međunarodne standarde i da je duboko involvirana u procese institucionalizacije svetske privrede u celini ove promene će samo dodatno dinamizirati trendove koji karakterišu sam početak novog milenijuma . 

   

1.3. Dinamika stvaranja Evropske monetarne unije

Uvođenjem evra dovršen je proces izgradnje Evropske monetarne unije (EMU). Taj postupak je imao tri faze: 

 U  prvoj  fazi, (1. jul 1990-1. novembar 1993), izvršena  je liberalizacija       kretanja kapitala otklanjanjem većine preostalih restrikcija (do kraja 1990).  Jedinstveno  evropsko  tržište  nastalo  je 1.  januara 1993, povećanom koordinacijom po pitanju ekonomskih politika i intenziviranjem kooperacije između centralnih banaka zemalja članica. Potom je fiksirana korpa valuta (1. novembra 1993), na osnovu koje se izračunavala vrednost ECU-a (Evropean Currencz Unit) kao obračunske jedinice. Na ovaj način stvoren je Evropski monetarni sistem (Evropean Monetarz Szstem). 

 U drugoj fazi  (1. januar  1994.  - kraj  1998) postavljeni su glavni temelji EMU. Kako je u ovoj fazi predviđeno ujednačavanje performansi privreda  EU,  određena  je  pomoć  manje  razvijenim  članicama (Španija, Grčka,  Portugalija  i  Irska).  Stvoren  je  Kohezioni  fond (kohezija - približavanje) za koji su se sredstva obezbeđivala iz već postojećih fondova: regionalnog,  agrarnog  i  socijalnog.  U  Frankfurtu  je  osnovan  Evropski monetarni  institut (EMI  -  Evropean  Monetarz  Institute),  dogovoren  je postupak za usaglašavanje ekonomskih politika na nivou EU, i otpočeto je snižavanje "prekomernih budžetskih deficita". Evropski monetarni institut je naslednik  Evropskog  fonda  za  monetarnu  saradnju,  a  svrha  njegovog osnivanja je da se u okviru ograničenih monetarnih i finansijskih ovlašćenja pripreme  uslovi  za  početak  treće  faze  EMU.  Iako  je  1992.  godine  bilo predviđeno da "EKI"  (ECU) bude buduća jedinstvena valuta, u decembru 1995. god. doneta je odluka da se jedinstvena valuta nazove "evro" (Evro), i usvojen je kalendar za njeno uvođenje. Juna 1998. osnovana je Evropska centralna banka (Evropean Central Bank, ECB), sa sedištem u Frankfurtu. Osnovni zadatak Evropske centralne banke je sprovođenje jedinstvene monetarne politike, čime se de facto prenosi suverenitet nacionalnih centralnih banaka u domenu vođenja monetarne  politike  na  ECB.  Cilj  kome  teži  jeste  stabilnost  cena,  što  je neminovnost ukoliko želite stabilnu valutu. ECB koristi sledeće instrumente kako bi iskontrolisala količinu novca u opticaju: minimalne rezerve, operacije na otvorenom tržištu, kvantitativne kontrole i kamatnu stopu. Ovaj poslednji instrument je od posebnog značaja za EMU, jer REFI  (kamatna stopa za refinansiranje-bila je fiksirana na 3%) ECB zaračunava bankarskom sektoru po osnovu datih kredita za likvidnost na nedeljnoj osnovi. Ova kamatna stopa je bitan indikator za kretanja cena novca na tržištu novca. 

 Treća faza  (1. januar  1999.   -  1. januara  2002.) označava konačno uspostavljanje  monetarne  unije.  To  podrazumeva  prenošenje  ovlašćenja nacionalnih  centralnih  banaka  na  Evropsku  centralnu  banku  i  uvođenje jedinstvenog novca. Odabrano je i ime novog evropskog novca i određeno da će se zvati evro, kao i da će se sastojati od 100 manjih jedinica, centi.  Ova faza je skoro dovršena zamenom nacionalnih valuta članica EMU ("Evrolenda") jedinstvenom monetom - evrom. To znači da do kraja juna 2002. godine evro treba da postane jedina valuta "Evroland"-a, 

koju bi regulisala jedinstvena centralna banka. U međuvremenu, evro se 

uvodeo u platni promet u vidu žiralnog novca (Bank Currencz), tj. kao valuta 

za  bezgotovinska  plaćanja (non  cash).  To  znači  da  su  potrošači  i  dalje koristili nacionalne valute, dok su države poslovale putem evra.

1.4. Kriterijumi za ulazak u Evropsku monetarnu uniju

Prema ugovoru iz Mastrihta stvoreni su kriterijumi konvergencije koje treba da ispune sve zemlje članice EMU, među kojima su:

 Konvergencija cena. Godišnja stopa inflacije ne sme biti viša od  1,5% prosečne stope inflacije u tri zemlje sa najnižom inflacijom;

 Budžetski deficit manji od 3% od bruto domaćeg proizvoda;

 Javni dug niži od 60% bruto domaćeg proizvoda;

 

 Konvergencija deviznog kursa. Ispunjenje ovog zahteva podrazumeva učešće u evropskom mehanizmu deviznih kurseva (EMR) najmanje dve godine pre pridruživanja monetarnoj uniji uz poštovanje propisanih granica fluktuacije;

 Dugoročne kamatne stope ne smeju odstupati više od 2% u odnosu na tri zemlje EU sa najnižim kamatnim stopama

Tabela br.2.

KRITERIUMI  KONVERGENCIJE  ZA 1997. GODINU

Učešće u ERM u periodu 1996-1998. Inflacija Dugoročna kamatna stopa Budžetski deficit Javni dug u % BNP

Referentna vrednost 2,7 7,8 3 60

Belgija Da 1,4 5,7 -2,1 122,2

Danska Da 1,9 6,2 0,7 65,1

Nemačka Da 1,4 5,6 -2,7 61,3

Grčka Ne 5,2 9,8 -4,0 108,7

Španija Da 1,8 6,3 -2,6 68,8

Francuska Da 1,2 5,5 -3,0 58,0

Irska Da 1,2 6,2 0,9 66,3

Italija Ne 1,8 6,7 -2,7 121,6

Luksemburg Da 1,4 5,6 1,7 6,7

Holandija Da 1,8 5,5 -1,4 72,1

Austrija Da 1,1 5,6 -2,5 66,1

Portugal Da 1,8 6,2 -2,5 62,0

Finska Ne 1,3 5,9 -0,9 5,8

Švetska Ne 1,9 6,5 -0,8 76,6

V.Britanija Ne 1,8 7,0 -1,9 53,4

Izvor: European commission, 1999.

Što se tiče odabira samih kriterijuma, prvi orijentir je bila Nemačka i njena stabilna valuta, drugi je bila procena koliko bi zemalja moglo da ispuni tražene kriterijume. Smatralo se da za manje od 7 zemalja nema smisla uvoditi zajedničku valutu, pa su kriterijumi oslabljeni kako bi se osigurao taj broj. Kriterijumi su više orijentisani na neodređenu stabilnost u uslovima stagnantnih privreda, nego na privrede koje dinamično rastu. Što se tiče deficita, granica je mogla biti i 2%, jer se smatra da je 3% visok deficit, ali je preovladala prećutna saglasnost političara o komotnijoj javnoj potrošnji.

Za ispunjenje kriterijuma označena je 1997. godina. Ispostavilo se da su kriterijumi oštri za ovakav skup zemalja, iako u suštini nisu, pa ih je veliki broj zemalja jedva ispunio, a neke su ušle u uniju a da ih niesu ispunile. Nakon toga zemlje su morale da nastave da se pridržavaju tih kriterijuma. 

Četiri zemlje su ostale izvan EMU, a to su: Britanija, Švedska, Danska i Grčka. Neke zemlje su ostale izvan jer niesu ispunjavale uslove, kao Grčka, a neke su ostale izvan iako ih ispunjavaju, kao Britanija. U periodu 1996-1998. samo je Luksemburg sve vrieme ispunjavao sva četiri kriterijuma, dok su blizu bile Austrija, Nemačka, Belgija, Britanija, Francuska, Holandija i Irska. Pošto je EMU bio deo  Ugovora iz Mastrihta, uslijedeo je proces ratifikacije u zemljama članicama. Tako je u Danskoj dva puta održan referendum, a u Francuskoj je ishod bio jedva iznad proste većine.

Visina kamatnih stopa je opala u svim zemljama EU, a u padu su bili i deficit, javni dug (izuzev u Francuskoj, Luksemburgu i Njemačkoj, gdje je blago rastao) i stopa inflacije. Stopa inflacije je rasla u Finskoj, Holandiji, Luksemburgu, Njemačkoj i Švedskoj, ali je svuda bila ispod 2%.

Ispunjavanje traženih kriterijuma nije bio nužan uslov za učešće pojedinih zemalja u monetarnoj uniji. Finska, Francuska i Luksemburg su ispunjavale sva četiri kriterijuma, dok je  preostalim  zemljama  nedostajao po jedan i u svih osam slučajeva to je bio javni dug. Prekoračenja Belgije i Italije su bila ogromna, 120% BDP. Prekoračenje Nemačke je bilo neznatno, ali je javni dug imao tendenciju rasta, što je opet bilo u suprotnosti sa zahtjevom Komisije da se dozvoli prekoračenje granice 60% pod uslovom da je u fazi opadanja. Pošto nije bio prihvaćen njemački predlog da finansijske kazne za prekoračenje deficita, inflacije i ostalih uslova budu automatske, usvojeno je diverzifikovano rješenje za budžetski deficit. Nemačka je 2002. imala prekoračenje deficita od 3,5 %, 2003. je bilo 3,9%, a prekršaju su se pridružile Francuska, Grčka i Portugalija. Nijedna zemlja nije kažnjena, iako je MMF opomenuo EU i ECB zbog narušavanja monetarne stabilnosti u Evro-zoni. Odsustvo kazni može doprinijeti nestabilnosti Evra, iako su ministri finansija aprila 1997. izjavili da će svaka zemlja koja bude podrivala Evro platiti kaznu od 0,5% BDP, što bi u slučaju Nemačke iznosilo 10 milijardi Evra.

Okolnost da se dopušta učešće pojedinih zemalja u monetarnoj uniji bez ispunjavanja traženih kriterijuma, govori da su u pitanju politički a ne ekonomski motivisane odluke. One su vezane za razmišljnje da ne bi bilo dobro da u EMU uđe mali broj zemalja ili da izostanu neki od osnivača Unije. To vjerovatno neće ostati bez uticaja na kvalitet EMU i njene valute, kao i na kredibilnost budućih odluka.

Mehanizam sistema EMU ima sledeću logiku: pad inflacije vodi stabilizaciji deviznih kurseva i padu kamatnih stopa, što vrši pritisak na smanjenje deficita, dok finansiranje javnog duga postaje jeftinije. Dok je inflacija niska ili ide nadolje, ne bi trebalo da ima većih problema u održavanju stanja ispunjenosti kriterijuma, stabilnosti Evra i cena. Rast inflacije dovodi do ugrožavanja mehanizma po istoj logici po kojoj je njen pad stabilizuje, s druge strane, pad stope privrednog rasta vrši pritisak na budžetski deficit i javni dug.

Nijedna zemlja koja je pristupila EU 2004. nije automatski ušla u EMU, jer za njih važe isti kriterijumi konvergencije koji su važili za ostale zemlje. Nove članice imaju malu ekonomsku snagu, ovih 10 zemalja povećava GDP Unije za 10 % prema paritetu kupovne snage, tako da njihov ulazak u EMU ne mora biti dramatičan.

Tokom 2002-2003. (posle stvaranja EMU) dolazi do narušavanja kriterijuma posebno budžetskog deficita, koji nagoveštava i rast javnog duga i pritisak na inflaciju. Naime, budžetski deficit su prekršile i Francuska i Nemačka, dve najveće zemlje EU i nisu kažnjene za prekršaje, niti su ga oborile, dok je Portugalija poslušno oborila deficit ispod 3%, iako je to dovelo do recesije i pada zapošljenosti u toj zemlji, što znači da pravila važe za male, ali ne i za velike zemlje. U periodu 1997-1998. počela je trka u smanjivanju deficita, da bi se ispunio kriterijum od 3%, a to se postiglo većim prodajama javnog vlasništva.

Trend rasta deficita doveo bi čitavu zonu E12 do prekoračenja granice od 3%. Javni dug se za zonu E12, kao celinu od 1992, nalazi iznad 60%. Od 2001. je u stalnom porastu, a u 2003. je dostigao iznos od 70,4 %.

Nove članice bi trebalo da ispunjavaju kriterijume dve godine pre ulaska i nakon ulaska u Evro-zonu. Što se tiče kriterijuma, najlošije stoje Malta, Kipar i Mađarska, a najbolje baltičke zemlje - Letonija se potpuno kvalifikovala za Evro-zonu, dok Litvaniji i Estoniji nedostaje po jedan uslov, što govori o visokom kvalitetu ekonomskih institucija ovih zemalja, a to pokazuje i njihovo visoko mjesto na rang listama ekonomskih sloboda. 

1.5. Monetarna politka  u evro-zoni

Evrozona - Evrozona (evrooblast ili evroland) obuhvata 12 zemalja Evropske unije koje su uvele evro kao nacionalnu monetu: Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i Španija. Evropska centralna banka je odgovorna za vođenje monetarne politike unutar evrozone.Evropska centralna banka (ECB) je monetarni autoritet najvišeg nivoa u Evro-zoni.To je institucija koja je emitent i zakonski zaštitnik Evra.

1.6. Prednosti i nedostaci evropske monetarne unije

Postoji niz prednosti uvođenja evra:

 Snižavanje transakcionih troškova - ušteđeni resursi, koji bi inače bili potrošeni u neproduktivne preraspodjele, biće oslobođeni za produktivnu upotrebu. Njima su najviše izloženi turisti, tako da sada ne moraju da menjaju novac kada god pređu granicu zemlje i da traže mjenjačnice ili banke koje su uzimale značajne provizije za tu uslugu.

 Građani su u mogućnosti da porede cene u Evro-zoni, pa razlike u cenama robe, usluga i zarada postaju jasnije. Postoje i pogodnosti prilikom putovanja izvan Evro-zone, jer je Evro kao internacionalna valuta prihvaćena u mnogim zemljama.

 Trošak održavanja 12 valuta je mnogo veći nego jedne. Zabrinjavajuće je povećanje birokratizacije u ECB, što bi dovelo do snižavanja dobiti od ekonomije obima.

 Olakšana je alokacija faktora proizvodnje - brže i jeftinije se otkrivaju povoljniji uslovi za rad i kapital, tako da će zemlje koje stvaraju bolje poslovno okruženje biti u prednosti, dok će kod onih s lošijim to biti nedostatak.

 Dobit od senjoraže (emisiona dobit). Uvođenjem Evra količina ove valute koja se drži u rezervi se povećava u svjetskim razmjerama, pa male zemlje imaju po prvi put dobit i izvan svojih granica. Za razliku od većih zemalja, čije su valute imale široku primjenu, a samim time i veću dobit po ovom osnovu, male zemlje po prvi put imaju dobit izvan svojih granica.

 Evro je značajnija valuta nego što su pojedinačno bile svih prethodnih 12, time što će se češće koristiti u transakcijama, kako u Uniji tako i van nje, i time što će značajan deo deviznih rezervi zemlje u svijetu držati u euru. Uvođenje Evra je udarac dolaru, funti, jenu i ostalim valutama, jer njihov uporedni značaj opada. Operativna korist je emisiona dobit ili senjoraža, druga strana je oligopol (Evro, dolar, jen, funta) sa kojim se suočavaju korisnici širom svijeta, a što članicama oligopola može da donese dodatne rente.

 Ukidanjem mnošva deviznih kurseva povećava se tranparentnost prilikom transakcija i eliminiše rizik deviznih kurseva u odnosima između zemalja članica.

 Širenje finansijskih tržišta - postaju dostupnija i likvidnija.

Postoje i prednosti koje su manje direktne, ali ne i manje značajne:

 Makroekonomska stabilnost - novi režim niske inflacije. Istraživanja pokazuju da veća samostalnost centralnih banaka doprinosi nižoj inflaciji. ECB je najsamostalnija banka na svijetu.

 Niže kamatna stope - smanjenjem inflacije utiče se i na smanjenje kamatnih stopa. Investitori zahtijevaju niže kamatne stope u zemljama u kojima je stabilnost cena izraženija. Niže kamatna stope smanjuju rizik razlike u kursevima, tako da se dodatna kamata, nazvana premija za rizik kursne razlike, eliminiše u međunarodnim kreditnim transakcijama koje se obavljaju u okviru Evrolenda.

 Strukturalna reforma - kvalifikacijom za Evro zemlje su na silu morale da dovedu svoje ekonomije u red, time što su zadovoljile kriterijume konvergencije. Sporazum predviđa kazne za zemlje koje se previše zadužuju, a sve to je dovelo do održivog privrednog rasta.

 Stvaranje nove globalne valute rezervi - rezerve koriste centralne banke, država i privatne firme kao dugoročni oblik čuvanja vrednosti i za pokrivanje budućih finansijskih potreba. Samo valute koje su likvidne, stabilne i prihvaćene kao sredstvo plaćanja na jednom ekonomski velikom području, posjeduju potencijal da postanu glavne valute rezervi.

 Intenzivniji ekonomski rast - povećanje tržišta, konkurencije, smanjenje prosječnih troškova, veća produktivnost, smanjenje troškova finansijskih transakcija i rizika u pogledu razlike u kursevima omogućavaju multinacionalnim kompanijama da ostvaruju ekonomiju obima. 

 Uvećan kredibilitet fiskalne politike, jer je devalvacija nemoguća. 

 Korisnici primaju veće socijalne beneficije iz viška nastalog  sniženjem cena i umanjenim rizikom. 

Pored prednosti, evro nosi i neke troškove i nedostatke:

 Troškovi prelaska na Evro - ogromni su troškovi obuke i poremećaja na poslovima koji su posljedica prelaska na Evro.

 Gubitak poslova - stvaranje jedinstvene valute eliminiše potrebu za brojnim deviznim transakcijama među zemljama. Mjenjačnice, banke i agencije su očigledni gubitnici u tom smislu.

 Gubitak kursa valute. 

 Kontrolisana fiskalna politika.

 Gubitak monetarne autonomije - privrede koje se nalaze u različitim fazama privrednih ciklusa teško mogu da se prilagode istoj monetarnoj politici. Vlade su lišene finansijskih instrumenata da utiču na agregatnu tražnju ili deviznog kursa da utiču na trgovinski deficit/suficit. Centralizovana monetarna politika teško funkcioniše u uslovima decentralizovane fiskalne politike i decentralizovanog političkog sistema. Lišeni aktivističke monetarne politike, političari se mogu upuštati u preveliku državnu potrošnju zbog dobijanja glasova na izborima.

 Zemlje će manje biti  pogođenje uvođenjem evra ako: a)  otvorenije su za trgovinu; b) imaju diverzifikovanu privredu; c) imaju veću mobilnost proizvodnih faktora, posebno rada. Loša je ispunjenost uslova pod c. Tržište rada mora poslužiti kao kanal za prilagođavanje otpuštanjem/zapošljavanjem, a zbog slabe pokretljivosti radne snage, zbog barijera običaja i jezika, biće geografski i politički koncentrisano.

 Public choice pažnju poklanja preferencijama koje pojedini predstavnici u ECB imaju. Stopa inflacije u nekoj zoni zavisi od osjetljivosti birača na inflaciju (stepen nezavisnosti centralne banke je u funkciji te osjetljivosti)  pa bi pronalaženjem ''srednjeg birača'' bilo moguće predviđati kretanje inflacije u Evro-zoni. Do 2002. Francuska je bila ''srednji glasač'', a zatim je usljed kadrovskih rješenja to mjesto zauzela Finska, a pošto su finski glasači manje osjetljivi na inflaciju to se nadalje može očekivati blago povećanje godišnje stope inflacije, po ovoj teoriji, u evro-zoni. Ulazak zemalja istočne Evrope bi ''srednjeg glasača'' pomjerio prema Italiji i Španiji, što bi dalje uticalo na rast stope inflacije.

 Najveći rizik je sadržan u nepoštovanju pravila igre tj. kriterijuma učešća, kao i u ekonomskim skokovima i političkom neskladu. Tekuće vlade EU12 koriste dodatna sredstva javnih finansija da bi povećale podršku birača, a teret tih operacija se prebacuje na zajedničku valutu. Ako bi se trend nastavio, Evro će postati slaba, inflatorna valuta i tokom narednih 6-7 godina Evro bi bio povučen iz opticaja, a zemlje E12 bi se vratile na nacionalnu valutu.

1.7. Budućnost Evropske monetarne unije

Teško je špekulisati o evoluciji Evropske monetarne unije u narednih 5 do 10 godina, pogotovo imajući u vidu broj novih članica i heterogenost unije. Dok će postojeće članice gotovo zasigurno nastaviti da konvergiraju u obliku dohodaka per capita, moguće je, čak i verovatno, da će im se u EMU pridružiti ne samo tri zemlje članice EU koje se još uvek nisu složile da se uključe, već i zemlje istočne Evrope, koje još uvek nisu ušle ni u EU. Ove nove članice će se bitno razlikovati od postojećih u pogledu dohodaka per capita i ekonomske strukture. Njihova implikacija za razvitak strukture, organizacije i modus operandi monetarne unije je višestruka.  

Postoji veliki pritisak u sklopu EMU nad državama članicama koje su još uvek izvan MU, da se što pre pridruže i da njihove ekonomije što pre prihvate Evro. 

Zasigurno je da će prem novih članica u EU, odnosno EMU, promijeniti monetarnu politiku glasanja i reprezentacije u Evropskoj centralnoj banci.   

2. INSTITUCIONALNI OKVIRI EVROPSKE MONETARNE UNIJE

2.1. Institucionalna struktura evropske monetarne unije

Ugovorom o osnivanju Evropske unije monetarna suverenost je transformisana supranacionalni nivo. Kao što je poznato, po pozitivnom pravu, Evropska unija nije država niti ima svojstvo pravnoh lica. Osnovu Evropske unije čini prvi stub, koji zbog proširenja nadležnosti na nove oblasti nosi naziv Evropska zajednica umesto evropske ekonomske zajednice, čija sadržina obuhvata korpus odnosa i pravnog sistema evropskih zajednica.   Unutar ovog stuba je i evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM). Reč je o supranacionalnim zajednicama koje poseduju svojstvo pravnog lica i deluju u granicama ovlašćenja utvrđenih sporazumima o osnivanju. Drugi i treći stub Evropske unije čine međuvladini sporazumi o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, odnosno saradnji pravosudnih i policijskih organa. Reč je jo svojevrsnoj kodifikaciji postojećih neformalnih dogovora među državama članicama o tim pitanjima. 

Na osnovu člana 8. ugovora o osnivanju Evropske Zajednice (UoEZ), kao sastavnog dela Ugovora o osnivanju EU, osnovni su: Evropski sistem centralnih banaka i Evropska centralna banka. Ovlašćenja svih institucija utvrđena su ugovorom i statutom ESCB i ECB, sadržanim u protokolu br. 18. Gotovo potpuno istu internacionalnu strukturu Evropske monetarne unije utvrđuje I potpisani Ugovor o Ustavu za Evropsku uniju.    

Stvaranje monetarne unije podrazumeva aktivnosti koje uključuju:

 Uklanjanje ograničenja slobodnom kretanju ljudi, kapitala, roba i usluga;

 Eliminisanje ograničenja za osnivanje agencijaa, filijala I poslovnica od strane državljana jedne države članice, koji su nastanjeni na teritoriji druge zemlje članice;

 Primena procedure koja će osigurati koordinaciju ekonomske politike i otklanjanje neravnoteže u njihovom bilansu plaćanja

2.2. Mehanizmi koordinacije ekonomske politike

Stvaranje Evropske monetarne unije nije značilo i prenošenje potpune nadležnosti za vođenje ekonomske politike na nadnacionalni nivo. Umesto toga, institucionalni okviri su postavljeni tako da je monetarna i devizna politika centralizovana na nivou Zajednice, a odgovornost za ekonomsku politiku i dalje na državama članicama. U skladu sa načelom supsidijarnosti, preuzimanje mera od strane Zajednice u ovoj oblasti opravdano je:

 samo ako i ukoliko ciljevi predviđene akcije ne mogu u potrebnoj meri da budu ostvareni od strane država članica;

 ili, pak, mogu biti uspešnije ostvareni od strane Zajednice, imajući u vidu veličinu ili učinak predviđene akcije.

Kao što je već rečeno, stvaranje monetarne unije i uvođenje jedinstvene valute podrazumeva prenošenje ovlašćenja za vođenje monetarne politike na nadnacionalno telo, tj. Jedinstvena valuta podrazumeva jedinstvenu monetarnu politiku i centralizovano donošenje odluka, takoše, devizna politika mora biti centralizovana i izuzeta iz nadležnosti zemalja članica. Jedinstvena valuta ima jedinstveni devizni kurs, što znači da može biti vođena samo jedinstvena devizna politika.

Za razliku od monetarne i devizne politike. Odgovornost za vođenje ekonomske politike ostaje u nadležnosti zemalja članica. . Opšte smernice za vođenje ekonomske politike predstavljaju osnovni instrument koordinacije nacionalnih ekonomskih politika. One sadrže smernice za vođenje opšte ekonomske politike, ali i specifične preporuke svakoj državi članici i Zajednici. Opšte smernice utvrđuju se u formi preporuka što znači da se svrstavaju u grupu pravno neobavezujućih akata. To znači da organi Evropske uinje nemaju na raspolaganju odgovarajuće sankcije kojima bi obezbedili primenu preporuka utvrđenih opštim smernicama. Umesto pravnog, one imaju politički značaj.

2.3. Subjekti evropske monetarne unije

2.3.1. Evropski sistem centralnih banaka (ESCB)

Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) - uključuje Evropsku centralnu banku (ECB) i centralne banke zemlja članica Evropske unije, bez obzira na to da li su usvojile evro. 

Nad Evrom upravlja Evropski sistem centralnih banaka (ESCB), koji se sastoji od Evropske centralne banke (ECB) i Evrozonskih centralnih banaka koje upravljaju u državama. 

Za razliku od Evropske centralne banke i nacionalnih centralnih banaka, ESCB nema svojstvo pravnog lica. S drguge strane, integralni delovi, koje pored ESCB, čine evropska i nacionalne centralne banke – imaju svojstvo pravnog lica. 

Osnovni zadaci Evropskog sistema centralnih banaka prema Ugovoru o Evrposkoj zajednici (čl.105.), su:

 utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike Zajednice;

 vršenje deviznih poslova;

 držanje i upravljanje zvanišnim deviznim rezervama država članica;

 unapređenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa.

ECB (Smeštena u Frankfurt am Mainu, Nemačka) ima isključivu moć da uspostavi novčanu policu; ostali članovi ESCB-a učestvuju u štampanju, kovanju, i raspodeli novčanica i kovanica, i delovanju Evrozonskom sistemu isplate.

Ciljevi Evropskog sistema centralnih banaka su:

 Stabilnost cena;

 Kontrola inflacije HCIP (Harmonised Consumer Index of Prices)< 2%;

 Inflacija  2% sa rastom od 4,5%;

 Podrška opšte politike EU sve dok je to moguće bez štete po stabilnost cena.

Pored svih osnovnih zadataka, ESCB ima i značajnu svetodavnu funkciju. U skladu sa članom 105.(4.) Ugovora, evropska monetarna vlast će biti konsultovana o svakom predloženom komunitarnom aktu iz njene nadležnosti, kao i od strane nacionalnih organa o svakom nacrtu propisa u okviru nadležnosti Evropske centralne banke i pod uslovom koje utvrdi savet.

2.3.2. Evropska centralna banka. 

 Za sprovođenje evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka, kojom upravlja izvršni odbor od šest članova, uključujući predsjednika i potpredsjednika, koji su imenovani na osam godina, bez prava ponovnog izbora - i 15 guvernera nacionalnih banaka. Članovi Odbora guvernera su i predsjednici Evropske komisije i Saveta ministara, ali bez prava glasa. Bira ih Evropski savet. 

Evropska centralna banka ima dva zadatka i to:

 Osnovni zadatak Evropske centralne banke je očuvanje stabilnosti cena;

 Drugi zadatak se odnosi na ekspanzivnu  monetarnu politiku radi podrške ekonomskim politikama vlada Evro-zone.

Kao opšti ciljevi EMU prihvaćeni su: slobodna trgovina, slobodna kapitalna kretanja, fiksirani devizni kurs i monetarna autonomija. Pristalice političke integracije su smatrale da je monetarna integracija korak bliže ka političkoj, zato će otpor jedinstvenoj valuti, pored ekonomske, imati i snažnu političku motivaciju od strane zemalja protivnica političke integracije.

Kursevi valute i režim centralne banke: rukovodstvo u sklopu Evropskog monetarnog sistema 

Hegemonski 

• Jedna zemlja određuje monetarnu politiku, a druga zemlja određuje kamatne stope kako bi sprovela takvu politiku 

• Pozitivno - centralna banka periferne zemlje mora biti jako disciplinovana – monetarna ekspanzija mora brzo biti preusmerena, jer će se novac uliti u ruke centralnoj zemlji sa višim kamatnim stopama  

• Negativno – u recesiji kamatne stope padaju (umanjen je zahtev za novac), novac se odliva u centralnu zemlju sa višom kamatnom stopom, inflacija se susreće sa sterilizacijom (prodaja obveznica) 

Simetrični (kooperativni) 

• Obe zemlje vode politiku zajedno sa neutralnom centralnom bankom 

• Ovo je bio inicijalni cilj EMS sa ECU, kao neutralnom jedinicom valute za merenje nepravilnosti - zemlja čija valuta odskače previše  morala bi da preuzme akcije koristeći monetarnu politiku  

• Korišćenje valute druge zemlje znači da je korektivna politika simetrična 

• Ovo nije bilo efektivno u praksi - centralna banka slabe zemlje bi prodala (jake) nemačke marke, kamatne stope bi pale, tako da bi Bundesbanka morala da reaguje, da steriliše, kupujući marke nazad kroz operacije na otvorenom tržištu.

Kada bi ustanovljeni kursevi dolazili u opasnost da se naruše, centralne banke bi reagovale promenom ponude novca, kratkoročnih kamatnih stopa i kontrolom kapitalnih transakcija. Inflacija u zoni EMS je pala sa 12 %  1980. na 5,0% u 1991. i 4,0 % 1992. i kada je izgledalo da EMS uspešno funkcioniše, sistem se iznenada raspao ispadanjem nekoliko valuta iz njega, tj. prekoračenjem dozvoljenog nivoa fluktuacija. Iz EMS su ispali: lira, funta, pezeta i eskudos. Kada je došlo do ispadanja ovih valuta, već je bilo u toku trostepeno uvođenje jedinstvene valute.

Evropska centralna banka se smatra najsamostalnijom bankom koja je ikada formirana, jer nije posebno vezana ni za jednu evropsku vladu.

Strategija ECB je fleksibilna i oslanja se na tri osnovna elementa:

1. kontrolu novčane mase Evra

2. neposredno praćenje stope inflacije u Evrolendu

3. sagledavanje ostalih pokazatelja vezanih za cene

Primjenjujući ove tehnike, savet utvrđuje glavne kamatne stope koje uslovljavaju tempo ekonomskog rasta Evrope. 

ECB koristi konkretne instrumente monetarne politike da bi kontrolisala novčanu masu evra. Tu spadaju:

 minimalni nivo obaveznih rezervi

 kratkoročne transakcije otkupa

 mogućnost marginalnog kredita

 mogućnost kratkoročnog deficita.

Devizni kurs evra utiče ne samo na stabilnost cena, već se odražava na opštu ekonomsku politiku. Zbog toga ECB - u saradnji sa Evropskim savetom ministara ekonomije i finansija (ECOFIN), koji definiše opšti režim kursa Evra, ali su mu zabranjene konkretne intervencije na tržištu i ugrožavanje stabilnosti cena - radi na utvrđivanju politike deviznih kurseva u Evrolendu.

Cilj ECB je održavanje platne moći i inflacija manja od 2% u evrozoni. ECB kontroliše ponudu novca na tržištu kao i statistike cena trgovačkih proizvoda i usluga prema kojima ocenjuje riziko monetarne stabilnosti. Poznata je po tome što određuje kamatu u evrozoni. Koncept Evrosistema je da ni ECB niti nacionalne centralne banke u evrozoni ne dozvoljavaju nikakva politička mešanja u monetarnu politiku. Evrosistem čine mreža nacionalnih centralnih banaka i ECB. Sedište ECB nalazi se u Frankfurtu. Sadašnji predsednik je Žan Klod Triše (fr. Jean-Claude Trichet) iz Francuske. Izabran je u novembru 2003. Prvi predsednik ECB bio je Vim Dujzenberg (hol. Wim Duisenberg) iz Holandije.

Evropska centralna banka formira i implementira Evropsku monetarnu politiku. Pored toga, upravlja operacijama međunarodne razmene i omogućuje nesmetan rad platnih sistema. Osnovana je 30. juna 1998. godine i nasledila Evropski monetarni institut. Od 1. januara 1999. godine je preuzela sve nadležnosti za primenu evropske monetarne politike koja je određena od strane Evropskog sistema centralnih banaka.

Na stabilnost cena utiču i zemlje članice svojom fiskalnom politikom, preko državne potrošnje, državnim intervencijama i politikom rasta i zapošljavanja,  tako da je ECB ograničena u vođenju  monetarne politike, zbog čega je teško ostvariti stabilnost cena. 

Evropska centralna banka (ECB) - Središnja institucija Evrosistema i Evropskog sistema centralnih banaka; osnovana je 1. juna 1998. godine sa sedištem u Frankfurtu na Majni. Od 1. januara 1999. godine ECB je odgovorna za vođenje monetarne politike u evrozoni. 

Osnovni zadaci Evropske centralne banke su: 

 održavanje stabilnosti cena;

 formiranje i sprovođenje monetrane politike Evropske Unije (EU);

 upravljanje deviznim rezervama zemalja članica EU upravljanje platnim prometom

Kako je Centralna banka zadužena za jedinstenu valutu, ECB je u vezi sa nacionalnimcentralnim bankama EVRO područja trinaest zemalja i čine tim koji se zove Evro sistem. Transevropski automatizovani transferni sistem (TARGET) čini projekat Unije za plaćanja evrom kao preduslov brze i efikasnije integracije sistema plaćanja evrom u međunarodnom okruženju. Evropska centralna banka izdaje publikacije o TARGET projektima, kalendar poslovanja statistiku, adrese itd.

Deo Evropske centralne banke čine Finansijske institucije (MFIs and Assets) tj. popis finansijskih institucija i njihovih adresa, imovine dostupne za operacije monetarnog sistema evra i mogućnost postavljanja pitanja o aktuelnim zbivanjima. 

Evropska cetralna banka objavljuje nedeljne finansijske izveštaje i druge izveštaje (npr. odluke, izjave, mesečne biltene banke, statističke izveštaje vezane za aktuelno pitanje Evra i sl.), zatim periodične i druge publikacije, i pregled dokumenata Evropskog monetarnog instituta (EMI). 

Evropska ekonomija predstavlja ogromno jedinstveno tržište. Države članice ostvaruju najveći deo svoje trgovinske razmjene unutar Unije. 

Jedinstvena valuta će rešiti probleme zamjene i doprinijeti da Evropa zajednički nastupa na međunarodnom tržištu. Olakšavajući razmjenu i investicije, države Evro-zone nastoje i da povećaju broj radnih mjesta.

Počev od 1. januara 2002, 15 milijardi novčanica i 60 milijardi kovanica su pušteni u promet u okviru Evro-zone.

Kako bi simbolički bila prikazana Unija i  raznolikost Evrope, sitan novac ima jednu  zajedničku stranu za svih 12 zemalja Evro-zone  (koju simbolizuje 12 zastava) i jednu nacionalnu stranu. Ma čija da je nacionalna strana, sitan novac se može koristiti  u celoj Evro-zoni.

Na novčanicama su štampana tri elementa: kapije i prozori na licu, i mostovi na naličju. Kao inspiracija  poslužili su sedam arhitektonskih stilova koji su obelježili evropsku kulturu: klasični, romanski, gotski, renesansni, barokni i rokoko stil, arhitektura gvožđa i stakla i savremena arhitektura. 

     3. EVRO

 

Evropska unija (skraćeno: EU) je unija (zajednica) dvadeset sedam evropskih država. Unija je oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih '50. godina dvadesetog vijeka.

Evropska monetarna unija je u početku imala 12 članica i to: Nemačka, Francuska, Irska, Finska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Portugalija,  Austrija,  Italija  i  Grčka. U tom periodu Evro  zoni  nisu  pristupili  Velika Britanija, Danska i Švedska. 

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od politike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. U zavisnosti od razvijenosti svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se razlikuje u različitim oblastima. EU je definisana kao federacija u monetarnim odnosima, agrokulturi, trgovini i zaštiti životne sredine; konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici; i kao međunarodna organizacija u spoljnoj politici. Glavna oblast na kojoj EU počiva je jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (usvojenoj od strane 12 članica), zajedničkoj agrokulturnoj politici i zajedničkoj politici u sferi ribarstva.

Osim gore navedenih država Evro se kuje i u Vatikanu, San Marinu i Monaku, ali novčiće tih zemalja je gotovo nemoguće naći u opticaju jer se prodaju samo u specijaliziranim trgovinama. Ishod je najznačajnijeg novčanog preustrojstva u Evropi od doba Rimskog carstva. Iako se introdukcija Evra može smatrati jednostavno kao način za usavršavanje Zajedničkog Evropskog Tržišta, podržavajući slobodnu trgovinu između članova Evrozone, Evro je također značajan deo Evropskog projekta za političku integraciju.