Seminarski radovi i diplomski radovi

3. EKONOMIJA KAO NAUKA - OSNOVNI ISTORIJSKI, TEORIJSKI I PRAKTIČNI ASPEKTI

3.1.  PRETKAPITALISTIČKA EKONOMSKA MISAO - MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM

Merkantilisti su prvi ekonomski mislioci sa koliko-toliko zaokruženim i konzistentnim ekonomskim učenjem. Skoro sve razvijene evropske države, u razdoblju od XV do XVII veka, imale su svoje predstavnike merkantilističke ekonomske misli. Njihovi teorijski stavovi bili su uslovljeni ekonomskim prilikama tog doba. To je vreme početka razvoja tehnologije i naoružanja, razvoja medjunarodne trgovine i formiranja svetskog tržišta i značajne uloge trgovinskog kapitala. Najpoznatiji merkantilistički pisci su Italijan Antonio Sera (napisao delo „Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika“), Francuz Antoan Monkretjen i Englez Tomas Mun, čije je glavno delo „Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva“, koje je objavljeno 1664. godine. Merkantilističko učenje u Francuskoj se zvalo kolberizam, prema Kolberu, ministru finansija u vreme Luja XIV.

Osnovni teorijski principi merkantilističkog ekonomskog učenja su: 1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu, odnosno u plemenitim metalima; 2) ukoliko u zemlji nema rudnika zlata i srebra, do novca se dolazi jedino putem spoljne trgovine, a to znači da 3) izvoz roba dovodi do priliva novca u zemlju čime se povećava bogatstvo države, a uvoz dovodi do odliva novca čime se smanjuje bogatstvo države. Iz ovih teorijskih principa proizlazi shvatanje merkantilista o značajnoj ulozi države u privrednom životu. Država direktno interveniše u oblasti spoljnotrgovinske razmene. Po shvatanju ranih merkantilista, ta intervencija treba da ide i do zabrane uvoza robe. Rani merkantilizam je poznat kao monetarni sistem ili bulionizam. On traje do kraja XVI veka i zalaže se za sistem novčanog bilansa u spoljnoj trgovini.

Razvijeni merkantilizam se javlja u XVII veku. On se zalaže za princip trgovinskog bilansa u spoljnoj trgovini. Država ne treba da ide do zabrane uvoza robe, ali mora da obezbedi pozitivan spoljnotrgovinski bilans. To znači da država treba da interveniše i u oblasti proizvodnje. Struktura proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama spoljnjeg tržišta.

U tadašnjim evropskim državama vladari su prihvatili merkantilistička shvatanja o ulozi države u privrednom životu. Država je svojim direktnim intervencionističkim merama regulisala spoljnu trgovinu, uvodila carinske i druge barijere za uvoz robe, a raznim olakšicama stimulisala izvoz.

Španski kraljevi u XVI veku regulisali su opticaj novca u privredi. To je bio klasičan primer merkantilizma kao monetarnog sistema. Za izvoz plemenitih metala sledila je smrtna kazna. Španski brodovi koji su izvozili robu nisu smeli za uzvrat da uvezu drugu robu, već isključivo ekvivalent u novcu, odnosno u plemenitim metalima.

Kao predstavnik razvijenog merkantilizma, italijanski pisac Antonio Sera nije bio za državne mere koje zabranjuju uvoz robe, odnosno odliv novca iz zemlje. On je bio za državnu intervenciju radi prilagodjavanja strukture proizvodnje potrebama inostranog tržišta.

Fiziokratizam, kao homogena škola ekonomske misli, javlja se medju francuskim ekonomistima u XVIII veku. To je škola čije se učenje uglavnom svodi na stavove francuskog ekonomiste Fransoa Kenea (1694-1774). Ostali fiziokrati: Mirabo, Dipon, De Nemura, Mersije da la Revijer, Bodo i drugi, uglavnom su popularisali Keneove ideje.

Pojam „fiziokrati“ i fiziokratska škola potiče od grčke reči „fiziokratija“. Fiziokratija znači vladavina prirode. Prirodni poredak je zasnovan na nepromenljivim prirodnim zakonima. Kao takav, on je najbolji i najracionalniji. Radi toga, po ugledu na njega, treba ustanoviti i poredak u društvu i privredi. Kao što priroda ima svoje samoregulativne mehanizme, u društvenom i privrednom poretku, koji je ustanovljen po ugledu na prirodne zakone, takodje postoje samoregulativni mehanizmi. Svako uplitanje države u takav poredak može samo da smeta i pravi štetu. Privredni život treba prepustiti njegovim sopstvenim zakonitostima i ekonomskoj slobodi.

F. Quesnay, Droit naturel (Prirodno pravo), 1763, prevedeno je zajedno sa još nekim njegovim radovima u zbirci „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, Zagreb, „Kultura“, 1952. god.

Za razliku od merkantilista, koji su smatrali da je izvor svih bogatstava u novcu i plemenitim metalima i stoga su izučavali većinom oblast prometa, fiziokrati se bave proizvodnjom i to poljoprivrednom proizvodnjom jer „zemlja je izvor svih bogatstava“.

F. Quesnay, Opšta načela ekonomske vlade u nekom agrarnom kraljevstvu i primedbe na ta načela, „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, Kultura, Zagreb, 1952, str. 361-372.

Industrija samo preobražava već postojeće vrednosti. Zbog toga ona ne utiče na promenu materijalnog bogatstva zajednice i nju treba osloboditi svakog mešanja države jer bi se ono negativno odrazilo na poslovnost industrije. Država treba da interveniše samo u oblasti oporezivanja zemlje.

Dakle, fiziokrati su merkantilističkom načelu sveobuhvatne državne intervencije suprotstavili načelo „laissez faire - laissez-passer“. Zahteva se ukidanje svih oblika državne intervencije. To je bio izraz shvatanja i težnji već ojačane trgovačke i industrijske buržoazije. U tom smislu E. Rol (Eric Roll) zapaža da „upravo zato, što se zemlja smatrala kao jedini izvor bogatstva, praktični zaključak bio je protiv posjedničkih interesa - jedinstven porez. Taj je zaključak, zajedno s neintervencionističkom politikom, postao snažna pomoć razvitku industrije, premda u shvatanjima fiziokrata nije nikad imao tu namjenu“.

Eric Roll, Povijest ekonomske misli, „Kultura“, Zagreb, 1956, str. 108.

Kene je kritikovao merkantilistička shvatanja o potrebi postizanja aktivnog trgovinskog bilansa. On je smatrao da je davanje robe za novac davanje korisnijih stvari za manje korisne. Novac nije bogatstvo već služi samo kao prometno sredstvo. Kene se zalaže za potpuno slobodnu trgovinu i konkurenciju. Tu onda nema mesta za intervenciju države onako kako su to definisali merkantilisti. Uloga države je svedena na najmanju moguću meru.

3.2.  LIBERALNI KAPITALIZAM I KLASIČNA EKONOMSKA MISAO

Začeci klasične ekonomske misli počinju sa britanskim ekonomistom Vilijamom Petijem (William Petty, 1623-1687). Njegova najpoznatija dela su „Rasprava o porezima i kontribucijama“ i „Nešto o novcu“.

W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, 1662, „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeæa“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 193-263.
W. Petty, Qantulumcunque concerning money, 1682, „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 264-272.

U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj. Razvoj manufaktura uzima pun zamah. Stvaraju se temelji tekstilne industrije. Počinje razvoj metalurgije. Trgovinski kapital sve više ustupa mesto industrijskom kapitalu. Medjutim, još uvek su jaka razna feudalna ograničenja. Na praksu privrednog života mnogo jači uticaj imaju merkantilističke ekonomske doktrine državnog intervencionizma nego fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije izborila ekonomske slobode. U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilističkih ekonomskih učenja, ali je počelo i da se izdvaja iz tog učenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva koji je počeo da se izdvaja iz merkantilističkog ekonomskog učenja postavlja temelje klasične ekonomske misli. Kada je u pitanju uloga države u privrednom životu, Peti je negde izmedju stavova razvijenog merkantilizma i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea i, posebno, Smita. Po njemu, država treba da interveniše merama koje će unaprediti tehnologiju. Fiskalni i carinski doprinos pojedinaca treba da bude u skladu sa njihovom imovinom i uspešnošću poslovanja. Prilikom odredjivanja izvoznih carina, država treba da vodi računa o konkurentnoj sposobnosti domaće robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domaće proizvodnje.

U ranim radovima Peti prihvata merkantilističke ideje. Kasnije, on ih se sve više oslobadja, posebno u svom poslednjem radu „Nešto o novcu“. I dalje ostaje pristalica državnog intervencionizma u oblasti najamnina.

Gledano u celini, Petijev državni intervencionizam znatno je blaži od onog za koji se zalažu merkantilisti, posebno u oblasti spoljne trgovine. U tom smislu on izjavljuje i sledeće: „Moramo općenito uzeti u obzir da mudri lekari ne diraju preterano u svoje pacijente, već posmatraju tok prirode i pridržavaju ga se radije nego da mu se suprotstavljaju svojim vlastitim žestokim uplitanjem, a taj isti način treba primenjivati u politici i ekonomici.“Ovim rečima, Vilijem Peti kao da je najavio dolazak Adama Smita, koji će, posle više od 100 godina, u svom čuvenom delu „Bogatstvo naroda“, u okviru teorije ekonomskog liberalizma, izneti slične, ako ne i iste ideje.

W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, op. cit., str. 233.

Adam Smit (1723-1790) je britanski ekonomista. On je postavio temelje klasične ekonomske misli. Njegovo najpoznatije delo zove se „Bogatstvo naroda“. Doba u kome Adam Smit živi karakterišu zastareli feudalni odnosi i institucije, kao i ostaci mnogobrojnih mera državnog intervencionizma, zabrana i raznih ograničenja u privrednom životu. S druge strane, mlada buržoazija jasno postavlja zahteve za ekonomskom slobodom, slobodom lične inicijative i nemešanja države u ekonomski život. Učenje Adama Smita predstavlja izraz zahteva vremena u kome je živeo.

Smit se, pre svega, definitivno obračunao sa još uvek vladajućim merkantilističkim stavovima. Odbacuje sve zaštitne carine i ograničenja. Dakle, dokazuje potrebu potpunog odbacivanja državnog intervencionizma i teorijski utemeljuje ekonomski liberalizam. Zalaže se za potpunu ekonomsku slobodu, slobodnu konkurenciju, itd.

Shvatanja Adama Smita o ulozi države u privrednom životu podudaraju se sa fiziokratskim teorijskim sistemom. Razlika je u tome što fiziokrati smatraju da društveni „prirodni poredak“ može da se ostvari u feudalnom sistemu s apsolutističkom monarhijom, a po shvatanjima predstavnika klasične ekonomske misli Adama Smita i Davida Rikarda, društvenom „prirodnom poretku“ odgovara liberalni kapitalizam. U njemu svako može da „potpuno slobodno slijedi svoj vlastiti interes na svoj vlastiti način i da i svojom radinošću i svojim kapitalom konkurira s radinošću i kapitalom svakog drugog čovjeka“. Pojedinca „vodi jedna nevidljiva ruka, da promiče cilj, koji uopće nije namjeravao postići“, tako da „kad on slijedi svoj vlastiti interes, on često promiče interes društva djelotvornije nego kad stvarno nastoji da ga promiče“

Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187.
Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 407.

Dakle, kada su prirodno uskladjeni lični i zajednički interesi nema potrebe da se država meša u ekonomski život. Država treba da: 1) brani društvo od spoljnih napada; 2) štiti i pravilno sprovodi pravdu za svakog člana društva, i 3) sprovodi izvesne javne radove i održava neke javne ustanove gde pojedinci nemaju profitni interes.

Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187.

Predstavnici klasične ekonomske misli posebno ističu da država ne treba da se meša u oblast trgovine i industrije, jer privredni razvoj zavisi od akumulacije kapitala, a na akumulaciju ne može da se utiče državnom intervencijom. Država može samo donekle da utiče na strukturu investicija.

Adam Smit se posebno isticao kao pobornik državne akcije radi zaštite ekonomskog liberalizma. Principi ekonomske slobode mogu da budu ugroženi isključivo kada je potrebno da se preduzmu odredjene mere radi odbrane zemlje. Takodje, intervencija se može primeniti kada se uvozna roba carini za onoliko za koliko je domaća roba oporezovana.

Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 414-416.

Dubokom kritikom merkantilističke ekonomske politike Adam Smit je teorijski izrazio liberalističku tendenciju industrijske buržoazije, koja još nije bila kadra da se u praksi u potpunosti suprotstavi ostacima intervencionizma i ograničavanja slobodne preduzimljivosti.

Krajem XVIII veka i u prvoj polovini XIX, u Zapadnoj Evropi došlo je do velikih promena. U Engleskoj se odigrao industrijski prevrat, u Francuskoj velika revolucija i dugotrajni ratovi širom Zapadne Evrope. Ideje Francuske revolucije su se širile u sve evropske zemlje. Feudalizam, kao društveno-ekonomska formacija, ubrzanim tempom se raspada. Industrijski prevrat, započet u Engleskoj, nastavio je da se širi i u ostale zemlje. U takvom vremenu javlja se britanski ekonomista David Rikardo (1772-1823). Rikardovo ekonomsko učenje predstavlja najviši domet klasične ekonomske misli. Njegova ekonomska teorija utemeljila je školu ekonomske misli koja je po svom tvorcu nazvana rikardijanskom. Za razliku od Adama Smita, koji je živeo i radio u uslovima jakih feudalnih ograničenja i dominacije merkantilističkih shvatanja o državnoj intervenciji, David Rikardo živi i stvara u uslovima kada su principi ekonomskog liberalizma postali, uglavnom, stvarnost. On te principe smatra kao prirodne i u svom teorijskom ekonomskom učenju polazi od njih kao od večitih i nepromenljivih pretpostavki. Glavno njegovo delo je „Načela političke ekonomije“.

Na temelju teorijskih shvatanja klasične ekonomske misli, uporedo s učvršćivanjem ekonomskog liberalizma, u zapadnoevropskim zemljama došlo je do stvaranja i razvoja liberalne države. Uloga te države bila je da štiti sistem kapitalističkih odnosa koji su uspostavljeni na osnovi privatne svojine. Rikardova shvatanja su se uklapala u tadašnje vladajuće stanovište da su osnovni činioci proizvodnje, kapital i rad, jednaki. U skladu sa tim stanovištem država se, u praksi, nije mešala u uspostavljanje medjusobnih odnosa izmedju nosilaca kapitala i rada, kapitalista i radnika. Dakle, liberalna država je bila samo zaštitnik privatne svojine i javni organ koji obezbedjuje uslove za realizaciju slobodno zaključenih ugovora.